POTOCNA PASTRMKA

Potočna pastrmka pripada familiji Salmonidae i naseljava visinske salmonidne vode. Reke poznate po većoj gustini populacije potočne pastrmke su Mlava, Rzav, Đetinja, Piva, Tara, Vapa, Uvac i tokovi većih reka gornjeg salmonidnog regiona. Živi samo u brzim planinskim rekama i potocima i predmet je isključivo sportskog ribolova veštačkim mamcima. Pastrmka ima izduženo, valjkasto i po bokovima malo spljošteno telo. Veličina glave je u srazmeri sa dužinom tela, s velikim ustima i mnogobrojnim zubima, oštrim i povijenim u nazad. Telo je prekriveno sitnim krljuštima. Oblikom je prilagođena za život u brzim vodama i sposobna je da skokovima iz vode savlada manje vodopade. Boja tela je u korelaciji sa mestom boravka i sa izvesnim odstupanjima, boja leđa je tamno braonkastosmeđa, a prema bokovima svetlija u raznim nijansama do zlatno žute, dok je trbuh biserno beo. Telo je prekriveno crnim i jarko crvenim pegama, uokvirenim svetlim prstenjem. Pastrmke koje žive u bistrim, manjim vodama sa šljunkovitim dnom su svetlijih boja, dok su one, koje žive u dubljim vodama sa kamenitim skloništima tamnije. Masno peraje je iste boje kao i leđa, dok su ostala, grudna, analna i trbušna peraja sivkastožuta. Hrani se larvama insekata, insektima, račićima i sitnijom ribom (krkuša, potočna mrena, peš, badelj, … itd), ali proždire i sopstvenu mlađ. Ima izuzerno dobro razvijena sva čula i plen nepogrešivo identifikuje i agresivno ga napada. Živi i razmnožava se u vodama bogatim kiseonikom sa preko 10 mg/l i temperaturom vode manjom od +15C. U alkalnoj sredini sa pH 8 žive rekordno velike pastrmke, a optimalna temperatura za ishranu joj je +8C. Stalno stanište su joj dublji virovi i šupljine ispod podlokanih stena. Odatle izlazi u lov u brzake, iza većih prepreka u vodi, odakle iz senke kontroliše kretanje ostalih riba i vreba plen. U potrazi za hranom migrira duž reke, a pred mrest kreće uzvodno, tražeći pogodno mesto za polaganje ikre. Mresti se od početka novembra do kraja januara, što zavisi od hidroloških uslova i temperature vode. Mužjaci pred mrest dobijaju na vrhu donje vilice kukastu izraslinu, kao i lepše i intenzivnije boje tela. Nakon sparivanja, mužjak i ženka pronalaze mesto sa tvrdim šljunkovitim dnom, na dovoljnoj dubini, na kojoj ni veća kolebanja vodostaja neće uticati da ikra ostane na suvom. Pokretima tela, odabrano mesto se čisti od mulja i pravi se ulegnuće u koje ženka polaže ikru, koju mužjak odmah oplođuje. U zavisnosti od težine i starosti ženke, količina ikre se kreće od 700-3000 komada jajašaca, koja su crvenonarandžaste boje i dijametra od 3,5-5 mm. Inkubacioni period oplođene ikre pri optimalnoj temperaturi od +5C traje 50-80 dana. S obzirom da se ikrom hrane skobalj, klen, potočna mrena pa i sama pastrmka, ustanovljeno je da na kraju prve godine života ostane svega 25 % od broja oplođene ikre. Zato se danas salmonidne vode poribljavaju odraslim mlađem pastrmke, proizvedenim veštačkim putem, pri čemu je stepen iskorišćenosti oplođene ikre daleko veći.

S obzirom da potočna pastrmka u sredini u kojoj živi naraste u proseku do 1 kg, a izuzetno i do 3 kg sa starošću od preko 10 godina, ribolov pastrmke se smatra lakim varaličarskim ribolovom. Izuzerak su potočne pastrmke koje u akumulacijama mutiraju u forme jezerske pastrmke i narastu preko 10 kg, i koje se bitno razlikuju od osnovne biološke forme.

Štap za varaličarenje potočne pastrmke treba da je dugačak 1,8 do 2,7 m, što zavisi od veličine reke, gustine obalskog rastinja, ali i od veličine očekivanog ulova, težine bacanja 5 do 25 g, i savitljiv gornjom trećinom radnog dela. Za izbacivanje varalica maksimalne težine 7 g i za relativno lake uslove ribolova, ne bi trebalo koristiti strune većeg prečnika od 0,22 mm i nosivosti preko 3 kg. Manji stacionarni čekrk kapaciteta 100/0,30 u potpunosti odgovara potrebama lakog varaličarenja na manjim tekućim vodama. Izbor varalice za lov potočne pastrmke zavisi od uslova ribolova i primenjivosti varalice u određenim okolnostima i prikazan je u tabeli:

Na našim vodama sportski ribolov potočne pastrmke je dozvoljen od početka marta, ali uspešan ribolov je moguć tek kada prođu velike i bujičave vode, reke se izbistre i vrate u korito. U zavisnosti od hidrometeoroloških uslova i nadmorske visine, topljenje snega će uslediti pre ili kasnije. Imajući sve to u vidu, pastrmke se mogu uspešno loviti varalicom od sredine aprila meseca. Usled još hladne vode, život u planinskim potocima i rečicama još nije u punom intenzitetu i veću aktivnost treba očekivati u najtoplijem delu dana. Izgladnele i mrestom iscrpljene pastrmke, zbog nešto jačeg toka prolećne vode i nedostatka hrane u njoj, nisu naročito pokretljive i drže se tiših delova potoka i dubljih virova. Njihov položaj u vodi uslovljen je racionalnim energetskim balansom, koji je instiktivna radnja, karakteristična za sve vrste riba, ali je kod salmonida najizraženija zbog uslova u kojima žive. U rano proleće pastrmku ne treba tražiti u jakoj i brzoj vodi, već u tišoj i sporijoj, oko većih prepreka i stabala ili pored podlokanih obala gde pastrmka u blizini glavne matice iz korenja i senke sačekuje da joj voda nanese hranu. Takvom ponašanju ribe treba prilagoditi i način ribolova. Mestu na kojem je moguće prisustvo pastrmke prilazi se sa nizvodne strane i ako se radi o dubljem viru ili proseku između stenja, varaličarenjem treba otpočeti sa težom varalicom, manjim cofom, pešom ili džigom. Pretraživanje takvih mesta se vrši izbačajima varalice nekoliko metara uzvodno, na plića mesta, sa kojih se varalica, nizvodnom vučom pri dnu, navodi na dublje mesto, odnosno ulaz u vir ili prosek. Izlaz iz vira ili prelaz iz dubine ka plićim mestima toka, treba pretraživati DEEP i CD voblerima. Tonuće voblere treba izbacivati nešto uzvodnije ka suprotnoj obali, pustiti ih da potonu do dna i otpočeti sa vođenjem kada ih voda nanese nasuprot položaja ribolovca. Podizanjem štapa se kontroliše kretanje varalice po dubini i prati konfiguracija dna i vobler navodi na mesto očekivanog napada. Kod CD voblera koristi se matica reke za navođenje, dok se kod zaranjajućih koristi snaga toka za zaranjanje i kontrolu dubljeg dela izlaza iz vira. Zaranjajući vobler se, za razliku od tonućeg, izbacuje popreko na tok i sa vođenjem se počinje odmah, često bez namotavanja strune, jer je uzvodni položaj voblera u rečnom toku dovoljan za odgovarajuću vibraciju, brzinu kretanja i dovoljnu dubinu zaranjanja. Na manjim rekama se, uz sva tri načina vođenja, uz korišćenje tri tipa varalica, može pravilnim vođenjem pretražiti neki vir ili dublje mesto, ne pomerajući se sa mesta i ne praveći suvišne pokrete.

Sa početkom leta i povećanjem temperature vode, pastrmke postaju pokretljivije i agresivnije, u reci zauzimaju položaje na plićim mestima i bržim protokom vode. Manji primerci tada love po ceo dan u brzacima iznad slapova i u bukovima, dok velike i dalje borave na dubljim mestima i u lov izlaze u svitanje ili u sumrak ili po oblačnom vremenu na veće brzake ili na prelive oko većih prepreka, stena ili oborenih stabala. Dnevno varaličarenje se može obavljati na dva načina, što zavisi od veličine reke, odnosno dubine i mogućnosti kretanja ribolovca duž obale i rečnog toka. Na manjim rekama i potocima potočna pastrmka se može loviti u toku dana, uzvodnim kretanjem ribolovca po plićacima i sprudovima, pri čemu se sva izglednija mesta pretražuju uzvodnim izbačajima i kosim nizvodnim povlačenjem. Povlačenje se vrši nešto većom brzinom od brzine rečnog toka da bi varalica imala pravilan rad i da bi se mogla voditi u željenom pravcu. Prava varalica za ovaj način ribolova je Mepps Aglia No 0 i No 1, kojom se postižu odgovarajući efekti na plićim vodama.

Na rečicama kod kojih je matični tok kanalisan i nešto dublji, na isti način se mogu primeniti džigovi, manji peševi i cofovi. Uzvodnim izbačajima i skakutavim vođenjem džigova oko prepreka i navođenjem na dublja mesta, vrši se pretraživanje rečnog toka. Sunđerastim ili silikonskim pešom ili cofom se u virovima i dubljim podlokanim mestima može i u toku dana isprovocirati krupnija pastrmka, ali pravo vreme za njih je smiraj dana, a prava varalica vobler. Drugi način varaličarenja pastrmke, podjednako uspešan kao i prethodni, je pretraživanje izglednijih mesta voblerima. U uslovima male i bistre vode, što je leti najčešća situacija, koriste se najmanji vobleri od 3 cm, tipa CD i DEEP. Ako oko rečnog toka ima drveća i rastinja moguće je kretanje uzvodno i nizvodno duž toka, uz uslov da se promena položaja i šetnja obavlja na pristojnom odstojanju od reke. Ako su obale čiste i pojava ribolovca lako uočljiva, uspešan ribolov se i dalje može obavljati samo uzvodnim kretanjem. Za primenu voblera veoma je bitno uzeti u obzir pravac i brzinu toka vode i odrediti tačno mesto na kojem bi mogla biti pastrmka. Prema tome se određuje položaj ribolovca na obali i tačno mesto na koje treba zabaciti vobler, da bi se korišćenjem vodenog toka doveo na odgovarajući način na mesto očekivanog napada.

Često će se desiti da je pastrmka vidljiva pored neke prepreke, kako stoji u mestu i iščekuje šta će joj voda naneti. Povremeno napusti mesto isplivavajući u stranu, kupeći nekog insekta i brzo se vraća u prvobitni položaj. U takvim slučajevima najbolje je ne početi odmah sa zabacivanjem, već se umiriti na obali i ne činiti nagle pokrete. Onog momenta kada ribolovac uoči pastrmku tada već može biti kasno da se bilo šta učini jer je pastrmka sa svog mesta mnogo pre uočila ribolovca. To što nije pobegla, ne mora da znači da neće nestati nakon prvog zamaha štapom. Zato treba smireno sačekati nekoliko minuta i uživati u prizoru i za to vreme osmisliti najbolji način da joj se plasira varalica. Vrhunac veštine varaličarenja pastrmke je kada varalica bude uzeta nakon prvog zabačaja. Potočna pastrmka retko dozvoljava bilo kakve korekcije zabačaja ili vidljive promene položaja ribolovca na obali. U lovu viđene pastrmke, taktičan i mudar potez ribolovca je promena položaja nizvodno od položaja ribe, na mesto sa kojeg ribolovac ne vidi ribu, ali zna gde je, a riba ne vidi ribolovca. Tada prema datim okolnostima treba izabrati varalicu kojom se može izvesti odgovarajuća prezentacija. Ako se sve izvede tiho i pravilno i pastrmka primi pravi nadražaj, sledi napad.

Na plićim vodama udarac pastrmke je energičan i najčešće praćen iskakanjem iz vode i pokušajim da se oslobodi pljuskajući po površini. Nakon toga slede pokušaji da se zavuče iza nekog kamena ili u granje u priobalju. Pastrmka je izuzetan borac i dok je odmorna teško joj je kontrolisati kretanje, pa je zategnutost strune i elastričnost štapa od velikog značaja u prvim trenucima borbe. Pre dovođenja je treba dobro zamoriti, a prihvatanje izvršiti meredovom ili rukom, tako da ne dođe do oštećenja škrga, vilica ili do nekog drugog dela tela. Pažljivo prihvatanje je naročito važno kod primeraka kraćih od 25 cm koje treba vratiti u vodu, a takvi se najčešće zaleću na varalicu, agresivno napadaju i često vrlo nezgodno ubadaju na osetljiva mesta. Zato se u varaličarenju potočne pastrmke većina sportskih ribolovaca opredeljuje za selektivan ribolov krupnih riba, što zahteva izbegavanje revira reke na kojima se love pretežno manji primerci. Pravi uslovi za varaličarenje kapitalnih pastrmki, osim poznavanja mesta na kojima borave, su blago zamućena voda, svitanje i sumrak, kao i oblačno vreme i period posle kiše. Tada je najuspešnija varalica vobler, tonućeg i zaranjajućeg tipa dužine do 7 cm. Pravilo je da najveće pastrmke zauzimaju najbolja mesta u reci, pa ih u skladu sa tim i teba tražiti. Krajem leta i početkom jeseni, kada temperatura vode počinje da opada, pastrmka se najintenzivnije hrani. Česta jesenja naoblačenja i kratkotrajne kiše, stvaraju idealne uslove za varaličarenje krupnijih pastrmki, koje su u toku leta izlazile iz skloništa samo kada ih glad na to natera. Tada za lov pastrmke treba koristiti nešto jaču opremu, naročito na većim i dubljim vodama, kao i veće voblere od 7-9 cm. Po blago zamućenoj vodi, ili u sumrak, pastrmku treba potražiti na plićim delovima reke, u bržoj vodi oko većih prepreka. U tim uslovima krupna pastrmka će napasti voblera manje agresivno i nakon kontre i ubadanja neće odmah iskočiti na površinu kao što to čine manji primerci. Nakon pokušaja da se oslobodi varalice u mestu, jurnuće nizvodno ka kakvoj prepreci, a iskakanje po površini će iskoristiti kao poslednji adut kada bude dovedena blizu obale. Krupna potočna pastrmka je uporan borac, koji veoma vešto koristi prepreke i jaku maticu reke, pa joj često treba prilaziti nizvodno zbog nemogućnosti da se uzvodno dovede do obale. U rekama naše zemlje retke su potočne pastrmke teže od 2 kg i takve se mogu smatrati trofejnim. Veće potočne pastrmke se još mogu loviti u Vrbasu u Republici Srpskoj, kao i u većim visinskim akumulacionim jezerima u kojima mutiraju u jezersku formu. Sezona sportskog ribolova potočne pastrmke prestaje početkom lovostaja koji traje od 01.oktobra do 01.marta.

KECIGA

Kečiga (Acipenser ruthenus)

 

Tijelo joj je produženo, a gubica kečige zašiljena. Usta su joj s donje strane gubice i nema zuba. Između usta i vrška gubice ima resaste brčiće za pipanje i traženje po dnu. Oči su joj malene i okrugle. Hrbat joj je tamnosiv, bokovi svjetlili, a trbuh bjelkast. Perajice su joj sivkaste. Po tijelu ima rožne štitove-pločice, i to jedan na hrptu, 2 po bokovima, sa svake strane po jedan, i 2 na trbuhu. Koža joj je gola i glatka. Leđnih štitova ima 12-17 i oni su oštriji. Kostur joj je hrskavičast. Živi u pritocima Crnog i Kaspijskog mora. Za razliku od ostalih jesetri, kečiga rijetko zalazi u more i ona je najmanji predstavnik tog roda jer joj je obično veličina 30-50 cm. Ona je riba dubokih nizinskih voda. Hrani se ličinkama i kukcima s dna gdje ruje i traži hranu. Lovi se samo pri dnu malom udicom na glistu ili ličinke vodencvijeta. Najbolje se lovi u proljeće prije mrijesta, pa ljeti i u ranu jesen. Kreće se u jatima i putuje rijekom. Na trzaj treba odmah zategnuti, a pozicije su ondje gdje je ilovasto dno rijeke. U svibnju i lipnju kečige odlažu ikru po kamenu i šljunku u dubokoj brzoj vodi. Meso joj je žućkasto i vrlo tečno.

SARAN

Taj hrabri i snažni borac na udici, ali i delikates na trpezi – naravno uz uslov da nije tovljen, živi samo u rekama crnomorskog sliva do regiona mrene, ali i u jezerima sve do 400 metara nadmorske visine, zatim u barama, mrtvajama i ritovima. Razmnožava se na plavnim zonama sa bujnom vegetacijom na koju lepi ikru. Plodnost ženki je fantastična, jer u tri navrata u periodu mresta položi i do milion jajašca.

Ekonomska vrednost mu je velika u privrednom ribolovu, ali ništa manje nije značajan i u sportsko-turističkom pogledu. Prenet je iz Srednje Azije, a aklimatizovao se u svim zemljama sveta. Uglavnom se gaji u ribnjacima, ali kao što rekoh, ima ga i u donjim tokovima većih nizijskih reka. Ukrštanjem i selekcijama javlja se u nekoliko podvrsta od kojih su najkarakterističnije tri. Šaran, poznatiji kod nas kao divljak, ili savski šaran, sav je u krljuštima i sa znatno izduženijim i vretenastijim telom. Njegov sabrat „špigler“ manje je aerodinamičan od divljaka i sa nepravilno raspoređenim krupnim krljuštima, uglavnom duž bočne linije i leđa, ispod škržnih poklopaca i u blizini repnog peraja. Drugi rođak divljaka „lederer“ gotovo je bez krljušti, ali sa nešto manjom glavom.
Trogodišnji šaran dugačak je 30-50cm, težak 800 grama do 3 kilograma. Najveći do sada poznati primerak je dug 120cm i težak tačno 32 kilograma. Mora se priznati da su takvi kolosi retkost, a biće sve ređi u rekama koje su sve manje (zbog zagađenja) gostoprimljive za kvalitetnu, i na promene osetljivu ribu.
Mresti se od maja do jula pri čemu traži priliku i topliju vodu. Polna zrelost mu nastupa već pri dužini od oko 30cm. Njegova mlađ se u početku hrani planktonima, a kasnije podvodnim biljkama, ali i ikrom drugih riba i vodenim životinjicama koje žive na dnu.
Nije na odmet napomenuti da šaran u vreme mresta ne uzima hranu, ili to čini vrlo retko.
Ova izuzetno sportska riba veoma je nepoverljiva i plašljiva, a uz to i jako oprezna. Smeta joj svaka buka, čak i koraci ribolovaca na obali. Najradije bira duboka i skrovita mesta oko podvodnih krševa, trske, a često je gost i na podvodnim livadama gde izlazi na pašu. Poput svinje rije po mulju tražeći larve vodenih insekata i druge vodene životinjice. U vodama deficitarnim prirodnom hranom napada čak i otpatke toplokrvnih životinja. Stalna skrovišta napušta, uglavnom, kad se voda zamuti. Hranu tada traži blizu obale i na plićacima ili izlazi u površinske slojeve vode, ali izbegava maticu.
Među sportskim ribolovcima šaran važi kao najistrajniji i najžilaviji borac ako se izuzme beli amur i tolstolobik (debeločelac). Jer, uhvaćen na udicu, najrazličitijim manevrima i zadivljujućom snagom nastoji da se oslobodi. U tim trenucima svaka brzopletost, nervoza ili pokušaj da šarana bez zamaranja izvučete, mogu samo da smetaju.
Lov šarana počinje od ranog proleća. Glavna sezona je kraj leta. Međutim, dobri ribolovni rezultati postižu se i petnaestak dana nakon mrešćenja. Nailaskom hladnih kiša, slane i pravih mrazeva, šaran se sprema na zimovanje. U grupama traži duboka i muljevita mesta za krtog. Zariveni u mulj jedan do drugog, prespavaju zimu, pri čemu im masno tkivo nakupljeno tokom leta, obezbeđuje neophodne životne potrebe do prolećnog buđenja.
Šaran se uglavnom lovi dubinski – na čekanje. Ali, dobri rezultati na mirnim vodama postižu se i lovom na plovak, pogotovo ako se dubina mamca podesi u slojeve vode kojima se tog dana šaran kreće. U ribnjacima, na kanalima i uopšte na tihim vodama, olovni uteg treba da je što manji i obavezno klizajući. Ovo zbog toga što šaran obavezno ispituje, njuši i lizuće mamac sve dok se ne uveri da mu ne „preti“ nikakva opasnost, tada grabi mamac i guta u pokretu. Ako oseti bilo kakav otpor (prevelika težina utega) izbacuje mamac i odlazi što je moguće dalje od mesta gde je poplašen.

Na tekućim vodama šarana treba tražiti tamo gde je podvodno kamenje i ilovačasto, ali nikako muljevito dno. Šaran izbegava mulj i jake matice. Obično je u društvu deverike i platikom. Za bolji ribolov na tekućim i mirnim vodama preporučuje se prihranjivanje. Na mirnim mestima hrana se razbacuje na uskom prostoru, ali u tekućoj vodi stavlja se u žičanu mrežicu ili vrećicu od retkog materijala, koja se potapa nekoliko metara uzvodno od mesta gde se šaran nalazi.

Ako je dno muljevito čestice hrane bi se izgubile u mulju, zato se pribegava visećim (plivajućim) mrežicama s hranom.Uspešno se za prihranjivanje koriste i zemljane lopte veličine čovečije pesnice izmešane sa hlebom, kukuruzom, pšenicom itd. Sve u svemu, prevladava mišljenje da šarana treba primamiti, a nikako tražiti. Prihranjivanje je najuspešnije raskvašenim hlebom, kukuruzom, gnječenim kuvanim krompirom, graškom, konopljanim semenom i pšenicom, bar na dan-dva ranije nego se zabace udice.
Mnogi sportski ribolovci greše kad u lovu na šarana previše nategnu špule na čekrku. U takvim prilikama krupniji primerci kidaju ribolovni konac deblji i od 0.7mm, jer se težina više nego utrostruči prilikom snažnog trzaja. Zato špulna treba da je blago nategnuta – da „driluje“ i pri opterećenju od samo jednog kilograma. Kasnije kad uhvaćenog šarana zamarate postepeno špulnu pritežete ili otpuštate u zavisnosti od otpora koji uhvaćena riba pruža. Lov ovog snažnog borca gotovo je nezamisliv bez meredova – mreže prihvatilice, jer najjači otpor daje u trenutku kada oseti blizinu obale. Taj očajnički pokušaj da spase život treba osujetiti meredovom.
Na stajaćim vodama dobar je mamac korica hleba, uveče i tokom noći (uz uslov da je noćni ribolov dozvoljen). Veličina korice je 2x2 cm, koju sa unutrašnje strane treba probušiti alkicom trokrake udice i nju zakačiti za karabinjer, a vrhove udice utisnuti u sredinu hleba sve dok ne osetite pod prstima da će probiti udicu. Ovaj način ribolova se obavlja bez upotrebe olovnog utega i bez plovka. Kratkim potapanjem montirane korice u vodu, postižete veću težinu mamca i duži zabačaj. U ovakvim prilikama dobro dođe i na sredini probušena kocka šećera kao uteg. Pre početka lova ovim načinom, bacite desetak komadića hleba nek plivaju na mestu pecanja. Zapamtite, neophodna je tišina bez bata nogu, svetlucanja baterijskom lampom, šibicom, cigaretom...
Da je šaran došao na mesto pecanja saznaćete čim čujete coktanje. On najpre kupi mrvice koje otpadaju od bačenog hleba, a onda kreće prema izvoru mrvica – većim komadićima, koje poput usisivača za prašinu uvlači u se. Posmatranjem trbuha ribolovnog konca, ili reflektujućeg staniola na vrhu štapa registrujete ugriz. Ulovljenog šarana izvlačite sa što manje buke. Nikako na štapove ne stavljajte praporce ili nekakve druge zvučne signalizatore.
Hranu na površini vode uzimaju sve dok traje mrak.
Mamci: Mlad ili kuvan stari kukuruz, kuvana pšenica, upola bareni krompir, zeleni grašak, crvena glista, larva vodene bube, bareni pasulj, hlebni valjci, za krupnije primerke komadići sitne ribe, puževi golaći, pa i voće: jagoda, malina, dudinja.
U zatvorenim vodama šaran će pre doći na običan valjak od hleba, kukuruz, krompir i voće, ali na rekama efikasniji su valjci od žutog kukuruznog brašna sa dodacima.

SMUDJ

Familija: Percidae

Rod: Stizostedion

Latinski naziv: Stizostedion lucioperca

Lokalni nazivi:

Maksimalna težina: 20kg

Maksimalna duzina: 1,3m

Lovna mera: 40cm

Lovostaj: 1. III do 31. IV

Opis i gradja: Smudj ima vretenasto, izduzeno telo, kao i vecina grabljivica, ali se razlikuje od istih sa relativno malom glavom. Ledja su mu zeleno siva, sa 8 do 12 tamnih poprecnih pruga, bokovi su su srebrnih nijansi, a stomak gotovo potpuno beo. Ledjna peraja su mu spojena, i prvo je nazubljeno ostrim kostanim zbicama. Repno peraje je veliko i snazno, i samo je blago zaseceno. Usta su velika, sa jednim rebom velikih i ostrih zuba. Telo mu je prekriveno sitnom, duboko usadjenom krljuscu. Oci su velike i odlicno prilagodjene za nocni lov. U mraku svetlucaju, pa ga neki nazivaju staklenooki. Izrazena su mu i ostala cula, a posebno culo mirisa i bocna linija. Kod nas dostize starost i do 20 godina, sa tezinom do 20kg.

Razmnozavanje: Smudj se mresti u prolece, kada temperatura vode dostigne 14 stepeni. Zenka postaje polno zrela u trecoj godini, a muzjak godinu dana ranije. Zenka polaze 75.000 do 300.000 jajasaca ikre, koju lepi u speculjalno pripremljeno gnezdo. Gnezdo zajedno pripremaju muzjak i zenka od mahovine i sitnog korenja, a po polaganju ikre muzjak ostaje kraj gnezda, da ga cuva. Ikra je 1 do 1,3mm u precniku, a period inkubacije im traje oko deset dana, a vec nakon dvadeset dana mladj je dugacka oko 2 santimetra, i pocinje ishranju drugom ribljom mladju.

Navike, stanište, rasprostranjenost: Karakteristicno staniste smudja je duboka voda sa tvrdim, kamenitim ili peskovitim dnom, sa visokom kolicinom kiseonika u vodi. U našoj zemlji zivi skoro u svim vodama crnomorskog sliva. Smudj je izraziti grabljivac, i voli da se krece sam, sa izuzetkom u vrlo ranom uzrastu. Krupan smudj veoma retko prilazi obali. Njegove dubine su oko 3-5m, a sklonista, podvodne brezine, ili vece prepreke u vodi. Lovi nocu, u svitanje i predvece i na najmanji sum ili vibraciju, se povlaci na sigurnije mesto. Najbolja mesta za trazenje smudja su mesta gde on lovi, a to su: spoljne krivine reka, gde je obala strma a tok brzi, rtovi koji cine brzake, kamenjari i kamene regulacije, brezine na ulazu u limane, prepreke u vodi, stene, potopljena stabla, brane...

Mamci i pribor za lov: Smudj je nocna grabljivica i pretezno se hrani u tom periodu dana, pogotovo, ukoliko je topliji deo godine. Zimi je aktivan gotovo celog dana, kada uzima hranu u nekoliko intervala.  Mesta gde ima smudja lako je uociti po karakteristicnom begu bele ribe, uz izostanak raubovanja, jer je on posao zavrsio na 0,5 do 1m ispod povrsine vode. ,Mladi i sitniji primerci u lovu se drze u jatima, a odrasli primerci su uglavnom usamljenici, osim u situaciji, da su na mestu sa velikom kolicinom raspolozive hrane. Predvece, po toplim nocima hranu trazi na površini, a u ostalim situacijama je u srednjim slojevima vode ili na dnu. U jesen napušta dubinska skloništa i dolazi u plicake, gde ostaje do zahladjenja, i povratka na dublja mesta. Lovimo ga na plovak, dubinski, ili varalicom. Ako ga lovimo dubinski, olovo se nalazi na kraju osnovnog najlona na dnu. Iznad njega se montiraju jedan ili dva bocna predveza sa mamcima. Najbolji mamac je sitna riba ili parce. Na mirnim vodama je bolje koristiti plovak-balerinu. Debljina glavnog najlona treba da bude 0,30mm, a podvez upola tanji, jer je smudj veoma osetljiv i kada oseti debeli najlon, cesto ostavlja mamac i povlaci se. Smudj se uspešno lovi i na varalice. Koristimo stapove, 2,7 do 3,3m tezine bacanja 40 do 80g, naglaseno savitljivih u gornjoj trecini, najlon ili struna treba da su 0,25 do 0,30mm, sa nesto tanjim predvezom zbog cestih kacenja podvodnih prepreka. Najpopularniji su silikonci, ukoliko ga trazimo na dnu(zbog velikog broja kacenja i kidanja mamaca). Uzi njih su se najbolje pokazali vobleri, ali ih nije preporucljivo koristiti ukoluko ne poznajemo dobro mesto na kojem lovimo.Posebno interesantan lov smudja je muvanjem. Kada montiramo kedera  na udicu, koristeci ga kao varalicu.

BABUSKA

Familija: Cyprinidae

Rod: Carassius

Latinski naziv: Carassius auratus

Lokalni nazivi: babuska, srebrni karas, melez

Maksimalna težina: 3kg

Maksimalna duzina: 45cm

Lovna mera: nema lovne mere

Lovostaj: nema zabrane lova

Opis i gradja: Babuska je riba nizijskih voda srednje azije, kod nas se odlicno prilagodila stanistima kako u nasim rekama tako i u kanalima i jezerima. Raste i do blizu kilograma, ali retki su primerci veci od 1,5kg. Veoma podseca na sarana, ali nema za njega karakteristicne brcice. Spljostenog je tela, prekrivenog krupnom srebrnkasto isvom krljusti, koja je ka ledjima tamnija, skoro crna, a ka stomaku nesto sitnija, i bela. ima izrazenu bocnu liniiju, i krupna lepezasta peraja.

Razmnozavanje:Babuška se pari krajem proleća i početkom leta, u maju i junu, kada ženka položi oko 300.000 kpmada jajašaca ikre, lepeći ga na podvodno bilje.

Navike, stanište, rasprostranjenost: Babuška je preko dve decenije bila "slucajni partner" vecine ribolovaca na našim vodama. Ima je u svim rekama mirnijeg toka, kanalima i jezerima, gde je njena populacija sve vecaa iz godine u godinu. Svoju brojnost babuška duguje specificnom nacinu razmnozavanja, kao i neverovatnoj prilagodljivosti i otpornosti na sve moguce nedace koje mogu da zadese riblji svet (bolesti, nedostatak kiseonika u vodi, zagadjenost, nedostatak standardne hrane...). Prosecna lovna tezina babuške krece se u rasponu od 200g pa do 700g, mada su sve brojnije vode u kojima se love babuške preko kilograma. Omiljena mesta zadrzavanja su joj mirniji delovi toka, na rekama, dunavci, zalivi...delovi vode pod granjem i drugim vodenim preprekama, pri povisenom vodostaju prilazi uz samu obalu, i izlazi na plavna podrucja radi ishrane, pa se moze loviti na dubini manjoj od 20cm. U kanalima voli delove uz lokvanje i malo dublja mesta, ali se lako moze privuci na bilo koje mesto pomocu kvalitetne primame. Na vodama u kojima ima dosta vodene vegetacije, babuške se uglavnom krecu i prebivaju u neposrednoj blizini rastinja. Ovo verovatno cine iz dva razloga. Prvo, vodeno rastinje predstavlja prirodni zaklon od raznih neprijatelja, a takodje isti ambijent je bogat prirodnom hranom babuške. Na vodama gde nema u izobilju vodene vegetacije, babušku treba traziti što dalje od obale, što je najcese slucaj na vestackim jezerima. Kod ribolova na vodama obraslim vodenom vegetacijom najbolji rezultati postizu se pecanjem neposredno iznad rastinja, ili u rupama u rastinju

Mamci i pribor za lov:Na stajacim vodama babuška se lovi na više nacina. . Bez obzira na mesto prezentacije mamca, najbolji rezultati se postizu na dubinama 2,5 do 3 metra i tu se, po pravilu, javljaju najkrupniji komadi. Za ovakav nacin pecanja potrebno je imati štapove duge od 6 do 8 metara(na jezerima) ili 4 do 5 metara na kanalima. Za pecanje babuške sasvim su dovoljna dva štapa, jer kad babuška krene nemoguce je pratiti više štapova. Štap bi trebalo da bude lagan i elastican, ali dovoljno  jak da izdrzi ribu tesku preko kilogram.  Babuške se, po pravilu, love pri samom dnu, jer se ove ribe hrane , rijuci po mulju u potrazi za hranom,pa se prisustvo babuske na mestu pecanja moze primetiti po mehuricima, koji u nizovima izbijaju na površinu vode. U vecernjim periodima dana, babuska izlazi veoma blizu površine kako bi sakupljala musice sa povrsine, ponekad se nalazi i u srednjim slojevima uz gusto vodeno rastinje. U ovim uslovima babuška se peca na dubini od 70-80cm, nedaleko od vodene vegetacije.

 Od najlona, kao osnovni, najcesce se koristi 0,2 ili 0,25, dok se debljina predveza kreæe od 0,12 do 0,15 mm. Za pecanje bolonjezom, idealan najlon je 0,18 koji je dovoljno tanak da omoguci daleko izbacanje, a u isto vreme dovoljno jak. Kod dosta ribolovaca postoji pogresno misljeje da debljina najlona ne utice na udarac babuške. Valja reci da postoje dani kada babuška uzima mamac bez obzira na debljinu najlona, ali to su retke i izuzetne prilike. Izbor udice direktno zavisi od velicne babuške koja se ocekuje, kao i od vrste mamca. Uglavnom su se najbolje pokazale udice u rasponu 16-12 kao najuniverzalnije, jer podjednako dobro kace i sitnije i krupnije primerke babuške. Jedna od osobina dobre udice je ta, da bez obzira na relativno malu velicinu, moze da izdrzi velice ribe(ja licno preferiram krupnije udice, jer bolje je da se mala riba ne zakaci, nego da se velika otkaci).  Izbor plovka najmanje utice na krajnji rezultat. Ipak treba izbegavati teške glomazne plovke. S obzirom da se peca na stajacim vodama sasvim su dovoljni plovci do 2 grama nosivosti. Izuzetno, kada se peca na maloj dubini, najbolje rezultate daju veoma lagani plovci (0,3-0,5 grama). Za pecanje babuške na vecim daljinama najbolje se pokazao dubinski metodo sa hranilicom.

CRVENPERKA

Oblikom tela i bojom podseća na bodorku, međutim, kao zlato žuto oko, crvena pega u gornjem delu oka, i peraja boje karmina obeležja su po kojima se razlikuje od bodorke. Leđa crvenperke su pastelno zelenožuta, bokovi srebrnasti, leđna peraja žućkasta sa oranž prelivima, a grudne peraje žute.
Gde živi:
Zivi pretezno u mirnim tekucim i stajacim vodama, ukljucujuci i kanale.Mresti se dva puta godisnje od prve polovine maja do prve polovine jula. Zenke u prvoj etapi mresta izbace cak i do 50 hiljada komada ikre, u drugoj pak, najvise 10 hiljada. Ikru lepi na podvodno rastinje. Crvenperka je jatna riba. Najradije se zadrzava oko vodenog bilja. Redja je od bodorke i poprilicno obazriva i plasljiva. Meso joj je ukusno, ali kod onih koje zive u barama oseca se karakteristicni miris mulja i ustajale vode. Naraste, mada retko i do jednog kilograma, ali i one od 600-700 grama smatraju se krupnim primercima. Sitnije crvenperke odlican su mamac za stuku. 
Pribor i mamac:
Lovi se finim priborom, najlon od 0.18-0.20 mm, udicama 16-12 i laganim plovčićima. Mamci: kućna muva, crvići iz mesa, crvena glista, hleb i kuvana pšenica.

BUCOV

Bucov, bolen ili belun, takođe pripada šaranskom rodu. Po načinu ishrane, međutim, svrstan je u grabljivu ribu, koja dok je mlađa živi u jatima.Kao i sve grabljivice vretenastog je oblika sa izrazito visokim leđima i duboko usečenim repnim perajem. Glava mu je srazmerno mala i sa duboko usečenim ustima, bez zuba u vilicama.Poput šarana zubi su mu u ždrelu. Poznato je da bucov voli mirnije vode i izbegava matice. Ali, kad lovi, često menja mesta zalazeći u virove pa čak i u plićake kraj obale. Mresti se od aprila do juna. Ženke polože i do 500 000 komada ikre, koju lepe na peskovitom dnu. 
Cime se hrani:
U mladosti bucov se hrani planktonima i sitnim vodenim životinjicama. Kasnije, hrani se isključivo punoglavcima, sitnijim ribama i žabama. Gladan, ne prašta ni svojoj sabraći. Pouzdano se zna da bucov lovi čitavog dana samo kad je oblačno. U ostalim prilikama posle obilnog obroka pravi predah od nekoliko sati. Prvi odmor mu je u osvit zore. Tri do četiri sata kasnije ponovo se javlja, a zatim tek popodne i predveče. Manji primerci u jatu kreću za plenom, dok krupniji krstare pojedinačno, prateći jata sitnijih riba do same obale. Hraneći se obilno naraste i do 14 kg. Tek od nedavno proglašen je sportskom ribom, jer se bori šilavo poput pastrmke. Meso bucova nije cenjeno – puno je kostiju, a naročito sitnih u obliku slova „Y“. 
Tehnika ribolova:
Lovi se na plovak i dubinski sa kederovanom živom ribicom uspešnije nego na parče ribe. Udica mora da je sitnija i po mogućnosti bela na tankom podvezu. Dobri rezultati postižu se i blinkerisanjem. Na mestima sa jačim strujanjem vode najpogodnije su lelujajuće varalice uske forme – najmanji „efect“ (25-30 mm), a na mirnim mestima – leptirice „meps“ od 0-2. Bucov rado napada i veštaačku mušicu od 10-12 sa crnim trupom i crvenim repom („zulu“). Napada „Ružno pače“, „Ami“ i „Rapale“ uske forme dužine 30-40 mm, srebrnasto-bele boje, koje podsećaju na sitnu beovicu. Za bucova ove varalice trba vući upravno na tok reke ili uzvodno. Za razliku od ostalih riba koje se love varalicama vučenim niz vodu, kod bucova je postupak obrnut. Varalice treba baciti u pravcu susedne obale i vući ih uzvodno. Dobrao je ako se na kraj ribolovnog konca veže mali „efect“ a iznad njega 40-50 cm veštačka mušica, pa neka bira. Ribolovni konac ne treba da bude deblji od 0.30mm.

SOM

Najveća je slatkovodna evropska riba koja kad je posluži sreća, može da naraste i do tri metra dužine sa težinom od 250 do 300 kilograma. Građa tela i izgled razlikuju se u mnogome od ostalih slatkovodnih riba. Izrazito velika glava sa dugim brkovima i sitnim očima, pljosnatog je oblika ali mu je trup ovalan, koji se prema repu sužava.Velika usta puna su sitnih zubića. Ispod donje vilice ima dva para kratkih brčića. Koža mu je bez krljušti – sluzava, a boja zavisi od sredine u kojoj živi. Leđa su mu uglavnom tamnozelene, smeđe ili crne boje, a trbuh prljavobeo. Šare po telu su mramoraste.Najradije se zadržava u dubokim virovima sve dok ga glad ne natera da pođe u lov.

Hranu traži u blizini svoje loge u koju se obavezno sit vraća. Nije mnogo hitar i smatra se lenjom ribom, koja radije čeka žrtvu mameći je brkovima. Smatraju ga glupim, ali bez osnove, jer je inteligentniji nego što se misli. Inače je svežder. Za podmirenje „blagoutrobija“ ne prašta ničemu što u vodu dospe i može da mu posluži kao hrana. Jede gliste, puževe golaće, rovce, rakove, ribe, uginulu živinu, barske ptice, pijavice, pa čak i sapun. Izrazito veliki primerci, mogu biti opasni i za kupače.

Sa sigurnošću se zna da prvi započinje zimski san, a poslednji se budi. Izgladneli s proleća masovno izlaze na površinu vode da se osveže kiseonikom. Posle toga, odrasliji primerci se izdvajaju i u parovima traže mesta za mrest, koji počinje od aprila, a traje sve do jula. Ženka izbaci i do 500.000 komada ikre. Nakon toga mužjak brižljivo čuva ikru razgoneći svu ostalu ribu. Posle desetak dana iz ikre izlaze mali somići, ostaju u gnezdu izvesno vreme hraneći se planktonima i sitnijim životinjicama. To traje sve dok ih roditelji ne rasteraju. Odraslim somovima, takođe je svojstven kanibalizam. Događa se da zatru polovinu, pa čak i ceo porod, ukoliko je voda siromašna hranom.
Mlađi somići vrlo brzo rastu. U prvoj godini dostižu težinu od oko 500 grama i dužinu od 20 cm.Primerci od tri kilograma stari su od prilike četiri do pet godina.
Soma s razlogom smatraju noćnom grabljivicom, ali se zna da u lov izlazi rano u zoru i predveče, a ređe i tokom dana. Uveče ga trba čekati na ulasku brzaka u vir, međutim, pred zoru i tokom dana som je u viru ili na izlasku iz vira. Prava somova staništa su na ušćima reka i potoka naročito u vreme kad se od kiša zamute, noseći sa sobom razne insekte, crve i vodozemce. U takvim prilikama prikrada se ispod ušća i sačekuje sve što mu voda donosi. Zna da predveče i u zoru ušćima prilaze i druge ribe u potrazi za hranom ili za osvežavanje kiseonikom, pa im pridružuje i odatle vraća najčešće sit ili okačen na udicu. Na ovakvim mestima, radije napada živu ribu, kederovanu žabu ili raka na plivajućim udicama, nego glistu ili pijavicu zabačenu dubinski – na dno.
Rano s proleća posle zimskog sna zapaženiji rezultati u lovu postižu se blinkerisanjem varalicama (efecet, hajnc, meps), koje treba vući kroz površinske slojeve vode. Lov varalicom ne sme biti brz, već ravnomeran i ujednačen. Slično trba postupiti i sa mrtvom ribicom nameštenom na sistem udica, koju som radije napada nego varalicu.
Treba znati da je som jedina rečna riba – ljubitelj buke, nevremena, kiše, grmljavine...
Dok sve ribe beže u skloništa som izlazi i radoznalo prati šta se to neuobičajeno događa. Tu njegovu slabost koriste profesionalni ribari za lov „bućkom“.
Kad zbog kiše vode nadođu i zamute se, soma treba tražiti blizu obale. U svim ostalim prilikama blizu je glavnim tokovima reka.
Lov ovog slatkovodnog kolosa gotovo je bez uspeha ako se koristi lak i nežan pribor. Neophodna je jaka elastična i dovoljno velika udica sa jednim, dva ili tri kraka i olovni uteg težak tolikko da se suprotstavi snazi vode. Ribolovni konac nikako ne sme biti tanji od 0.50mm. Iako snažan, som je manje borben od šarana, no i pored toga valja ga smireno zamarati sve dok mu na površini vode ugledate belinu trbuha.

Uhvaćenog soma na obalu izvlačite uz pomoć kuke i meredova.
Som se najčešće lovi mamcima na dnu, mada naiđe u vreme mutnih voda i na plovak ukraj obale. U pronalaženju najboljih mesta kao orijentacija neka vam posluže stabla oborena u vodu i druge podvodne prepreke iza kojih se obično skriva. Čest je gost u hladovinama vrba nadnetih nad površinom vode, a tamo gde svega toga nema, sasvim je sigurno zalegao u rupama na dnu reka. Ako napipate takve rupe ili im zante mesta, strpljivo čekajte, naročito po noći. Vrlo uspešno som se lovi i „vodenim zmajem“. U toj prilici najbolji su mamci žive ribice, a potom rovci, durdubci i medicinske pijavice.
U soma je dobro razvijeno čulo mirisa, a brkovi i bočna linija (riblji radar) dopunska su čula koja reaguju na treperenja. Upravo su to ribolovci počeli da koriste od nedavno. Došli su na ideju da iznad namamčene žive ribice stavljaju komadiće spužve ili deblje, bele manje flanelske krpe natopljene ribljim uljem, pa dok se okačeni keder batrga i pokretima šalje impulse „radaru“ soma, voda istovremeno spira riblje ulje i nizvodno mirisom trasira stazu kojom će zasigurno doći „brka“, naravno samo ako ga ima.
Drugi kuvaju krv domaćih životinja i mešaju sa mlevenim mesom sardine ili ribljim uljem, pa izmešano sa peskom ili komadićima šljake veličine krupnijeg oraha, bacaju uzvodno da tragovi spiranja prolaze pored namašćenih udica nizvodno od soma, koji je možda zalegao na dnu ili vrluda rekom tražeći štogod za jelo.
Mamci: Snop crnih ili crvenih glista, crna ritska glista, kišna glista, rovac, durdubok, pijavica, rečni rak, komadi bele svinjske džigerice, komadi mesa, manja polupečena ptica, riba, žaba, larva, vodene bube, valjci od hleba izmešanog sa mlevenom svežom ribom ili sardinom i domaći sapun.

KLEN

Pripada šaranskom rodu (ciprinide). Naraste, mada retko i do tri kilograma, međutim, primerci do dva kilograma češće se nađu okačeni na udicu i smatraju seulovom vrednim pažnje. Veoma je rasprostranjen u nizijskim, ali i visinskim vodama. I klen dok je mlađi živi u jatima koja predvode oni rastom veći.

Kad odraste ne podnosi društvo braće i sestara. Kao sportska riba veoma je zanimljiv i lov na klena smatra se aktivnim sportom. Pored tekućih naseljava i stajaće vode. Mresti se u maju i junu. Ženka je oličenje plodnosti. U dva do tri navrata izbaci i do 100.000 ikre.
Cime se hrani:
Klen ne bira hranu. Jede podvodnu mah

ovinu sa istim apetitom kao i maline, trešnje, jagode, grožđe, šljive i dudinje. Život ne prašta ni sitnijim ribama, rakovima i žabama. Što se tiče insekata: popić, skakavac, gundelj, krompirova zlatica, rovac, kućna muva i drugi za klena su poslastica. Rado grize i otpatke toplovodnih životinja: životinjska creva, usirenu krv, živinsku džigericu, pa čak i komadiće mesa i slanine naročito zimi. Nasrće još i na veštačke mušice i varalice tipa „meps“ manjih dimenzija (nula ili jedan). Pošto je svaštojed, jelovnik mu je proširen i na žitarice, hlebne valjke, crviće iz mesa gliste pijavice i dr. Širok izbor mamaca, priznaćete, pa još ako svemu tome dodate da je izuzetno nepoverljiv i borben na udici, onda se s pravom može smatrati sportskom ribom. Meso mu je ukusno ali puno sitnih kostiju, naročito kod sitnjih primeraka.
Način ribolova:
Najviše uspeha u lovu klena imaćete ako koristite prirodne mamce – na plovak u „vožnji“, ali tako da ostanete neprimećeni, ili u lovu titrajem – na pec. Jer, klen je jatna riba, pa je dovoljno da predvodnik signalizira opasnost i svi će se razbežati. Slično se dešava kada iz jata izvučete bar jednog krupnijeg. Tada slobodno promenite mesto, pa ponovo navratite za sat ili dva kasnije. I kod klena „ružno pače“, „ami“ i „rapala“ veoma su efikasne varalice. Pošto je već rečeno šta sve može koristiti kao mamac, treba znati da klen boravi u brzaku iza prepreka koje razbijaju maticu, ali i u tišacima, plićacima, tokom leta u hladovini pored obala, pod mostovima, ali ga najčešće možete naći na ušćima potoka i rečica u veću vodu.

MLADICA

Zima je kao stvoreno godišnje doba za lov ove grabljivice. Ulovljena mladica je trofej koji se dugo pamti. Građa i oblik tela mladice evolucijom su dovedene do savršenstva. Sva je poput vretena pa sa lakoćom savladava matice i bukove.Boju tela prilagođava sredini u kojoj živi.Usta mladice su duboko usečena i smnoštvom gustih zuba čine usnu šuplju veoma tvrdom. Ovo se ne sme gubiti iz vida pri lovu ove plemenite ribe. Može da naraste do 40 pa čak i 50 kilograma, ali srednja lovna težina je od 5 do 12 kilograma. Naseljava brze čiste i veće planinske reke. Ima je u Plivi, Tari, Drini, Vapi, Uvcu, Limu, morači i drugim planinskim rekama. Krupniji primerci drže se dubokih virova sa skrovitim mestima pod obalom, odakle povremeno kreću u potragu za hranom, uglavnom na brzake, ujutru na ulaze a uveče na izlaze virova. Kad se nahrani mladica se vraća u svoje skrovište i ljubomorno ga čuva od uljeza. Hrani se ribom i rakovima. Rado napada varalicu a sitniji primerci tokom leta i veštačku mušicu. Najpogodnije vreme za lov je zimi, do 15 februara. Varalicu najradije napada zimi, jer su u to vreme sitnije ribe koje služe kao hrana u krtogu. Lovi se i u ostalim godišnjim dobima ali ređe. Mresti se od polovine februara do polovine maja. Za ovu grabljivicu treba koristiti jači ribolovni pribor. Najlon ribolovni konac nebi trebalo da je tanji od 0.40mm. Varalicu treba nabacivati uzvodno, a potom sa istog mesta valja pročešljati čitav vodeni prostor. Treba zapamtiti i ovo da mladica najradije napada varalicu u trenutku kada je brzak unosi u vir, na mestima gde se brza i tiha voda mešaju. Na brzaku pak obično sačeka da je varalica mimoiđe, a tada se hitro okreće i bez dvoumljenja grabi. Dok vučete varalicu kroz vodu ne brzajte. Ona mora što vernije da dočara tromu i iznemoglu ribicu, koja ne uspeva da se odupre snazi vode. Kada osetite da je mladica zagrizla varalicu, kratko ali snažno kontrirajte, pa čak i ponovite trzaj nazad, baš zbog tvrde usne šupljine u kojoj se nalazi varalica sa udicama. Ako ste je zakačili, mladica ce najpre krenuti uzvodno, pa nizvodno, koristeći snagu vode i sopstvenu brzinu da se oslobodi. Gotovo je pravilo da se mladice kreću u paru, naročito pred mrest, krajem januara i početkom februara ( u mrestu uvek ). Zato kada ste već obezbedili trofej, ustupite mesto kolegi ribolovcu jer i on sa puno verovatnoće može da očekuje mladicu koja je ostala sama i koja će se vrzmati sama bar čas ili dva na tom mestu. Ženka mladica izbaci od 3000 do 12000 komada ikre. Mlađ se najpre hrani planktonom, zatim larvama insekata iz vode i insektima, a potom postaje grabljivica i napada rakove i ribu. Ni jedna riba nije tako ocenjena kao sportska do mladica, ali ne zaboravite da u torbu smete da stavite samo primerke iznad 60 santimetara. Ako na nekoj vodi postoje posebna ograničenja u pogledu lovne dužine – morate ih poštovati.

SKOBALJ

kobalj, škobalj, podust, jatnik, šljivar, a ima još puno narodnih imena, najbrojnija je riba u našim rekama. Naseljava sve regione, počev od nizijskih pa do pastrmskih voda, ali su naj brojniji u regionu mrene. Telo mu je duguljasto, malo spljošteno, leđa tamno zelena, a bokovi i trbuh srebrnasto beli. Gornja vilica mu je hrskavičava i nešto izdužena u odnosu na donju, pa otud u mnogim krajevima narodno ime – podust.

Mresti se u aprilu i maju, naraste, ali retko i do 2 kilograma. Dok je mlad (skobalj sprudaš), hrani se planktonima, a kasnije algama, sitnim vodenim životinjicama i ikrom drugih riba. Može da živi u stajaćim vodama ali ih nevoli. Skobalj je jatna riba koja se uvek drži dna izuzev u sparnim letnjim danima kada izlazi na površinu vode. Najbolja mesta za lov skobalja su tamo gde se brzina toka smanjuje, a dubina naglo povećava.

Što je tok vode ravnomerniji i pravilniji to je bolje mesto za lov ove ribe. Sezona lova na skobalja počinje krajem maja i traje do polovine oktobra. U to vreme skobalj naj aktivnije grize, ali ga sa nešto manje uspeha love tokom cele godine. Intenzivno napada mamce dva sata po izlasku sunca pa do 11 časova. Tada se zasiti i hrana ga ne zanima sve do popodne između 15 i 16 časova. Onda ponovo počinje da grize, ali slabije nego pre podne. Ima i ovde izuzetaka što zavisi od niza okolnosti, jer u ribolovu uopšte ne postoje neka čvrsta pravila po kojima čovek može sa apsolutnom sigurnošću da utvrdi u koje vreme riba najbolje „radi“. Kod skobalja je, međutim, sigurno da je on dnevna riba i da će se retko koji ribolovac pohvaliti da ga je ulovio noću.
Mamac uzima nežno, čak – lukavo. Veoma je oprezan u tim prilikama, ali ponekad, kada mu naiđe dan, onda mamac napada kao pomahnitao. Iako mu meso po kvalitetu pripada poslednjoj kategoriji, jer pomalo gorči, a i puno je sitnih oštrih kostiju, skobalj se uvrstio u red sportskih riba, pa je sve više onih koje lov na ovu ribu privlači. Pretpostavljam da je to uzrokovala njegova brojnost i otpornost na zagađene vode, a time i činjenica da dobro verziran „skobljaš“ gotovo da se ne može vratiti kući bez ribe. Za skobalja treba dobro ovladati veštinom lova da bi se postigao uspeh, a neophodni su i izvanredni refleksi. Inače, bez prihranjivanja nema rezultata. U tu svrhu se koristi dobro raskvašek i izgnječen beli hleb, kuvana zrna heljde pomešana sa glinom i zamašćena uljem konoplje ili lana. Neki u ovu smešu dodaju isitnjene gliste. Može da se koristi i kuvana pšenica, ali su mravlja jaja, ili lopte od hleba u čiju je sredinu ubačen kamen (da ih voda ne nosi) za sada najbolja sredstva za mamljenje. Lopte od skvašenog i tvrdo umešenog hleba pomešanog sa crvićima najbolja je primama za skobalja, mada prihranjivanje kuvanom pšenicom takođe nije za potcenjivanje, posebno na tekućim i brzim vodama. Različiti su i načini postavljanja crvića na udicu. Za sitniju ribu jedan, najviše dva crvića, za krupniju tri ili više u grozdu. Osnovno je da bar jedan od namontiranih crvića bude što više živ, da pokretima mami ribu. Čim ugine valja ga zameniti, ali i druge iz kojih je iscurela proteinska tečnost i ostala samo „futrola“. Skobalja ne treba očekivati na udicu kada se „valja“, jer tada struže vodeno bilje sa kamenja, pa drugu hranu osim toga - ne uzima. Love ga dubinski na čekanje, ali češće i uspešnije plovkom za „vožnju“. Debljina najlon konca treba da je od 0.10 do 0.20 milimetara, a udice od 10-8, na koje se sredina hleba stavlja dronjavo (ne kao valjčić). Mamci: sredina belog hleba, delićibelih dudinja, usoljena ikra krupnijih riba, mesni crvići, testo, komadići crvene gliste i kuvana pšenica.

MRENA

portska riba izduženog vretenastog tela pokrivenog gustim zbijenim krljuštima. Leđa su joj sivomaslinasta,prema trbuhu je svetlija sa srebrnim i bronzanimnijansama. Gornja usna sa dva pata brkova je mesnata, žilava i isturena ispred donje usne. Može da naraste i do 10 kg, mada joj je lovna težina trostruko manja. Mresti se od maja do jula. Region mrene je po pravilu u srednjim delovima reka, međutim, ima je još uvek u svim brzacima sa jakom strujom i šljunkovitim dnom, naročito uz visoke ilovačaste obale u kojima se legu larve „vodenog cveta“ – bele bube, poslastice su za ovu ribu. Meso mrene je srednjeg kvaliteta zbog obilja sitnih oštrih kostiju. Ikra joj je otrovna i ne treba je jesti, ali ne treba je ni baciti. Dobro usoljena, nakon nekoliko dana njena ikra je izvanredan mamac za primamljivanje i lov skobalja. Sezona lova mrene je od proleća do kasne jeseni. Ne tražite je u mirnim, tihim, zabarenim vodama, mrtvajama i jezerima, jer je tamo nema. Pošto se lovi u brzacima treba je čekati mamcima koji leže na dnu, bez plovka i sa olovnim utegom dovoljno teškim da ga voda ne nosi. Udice s mamcima treba nabacivati pravo na brzak. Posle toga će ribolovni konac nošen snagom vode zauzeti kos nizvodni položaj. Preostaje još jedino da se konac nategne, da bude bez takozvanog „trbuha“ i da se strpljivo sačeka da mrena zagrize. Ona to najčešće čini vrlo nežno i lukavo. Da je mamac zagrizla saznaćete po karakterističnom reagovanju vrha ribolovačkog štapa. Najpre će se na vrhu primetiti jedan lagani titraj, posle čega sledi dva do tri sitna trzaja. To je vreme kada treba „kontrirati“. Ukoliko se zakasni udice će ostati gole. Nije na odmet reagovati i pri prvom punom udaru mrena na mamac. Bolje i tako, nego sa zakašnjenjem. Ribolovci „mrenaši“ čekaju je držeći ribolovni konac u ruci, jer se samo tako može „kontrirati“ u pravi čas. Uhvaćena na udicu, žilavo se bori, vešto manevrišući levo-desno, nastojeći uporno da se domogne dna i podvodnih prepreka gde „zalegne“ gubicom podvučenom pod prepreku preko koje ribolovni konac najčešće puca, a riba ostaje slobodna. Zbog izuzetne borbenosti i snage, uživanje je nadmudrivati se njome dok je ulovljenu ne preselite u čuvarku. Prihranjivanje kuvanom pšenicom obećava više uspeha u lovu ove ribe. Mamci: Punomasni sir kačkavalj, ritska, rosna i crvena glista, rovac, ceo manji rak, hlebni valjak, pijavica, mesni crvići, brašneni crvi, testo sa sirom, a kao najbolji mamac je larva „vodenog cveta“ – bela buba. Uzima i komadiće kobasice i viršle. Za lov mrene sa uspehom se primenjuje i ribolov „kotrljanjem“. Udice za mrenu od 6-2 sa nešto dužim vratom, a najlon od 0.25-0.40mm.

Ovde ce te naci mnog informacije o pecanju.Tu se podrazumijevaju najbolji mamci,nacin pecanja i naravno pribor koji vam je potreban.

Ovde ce te naci mnog informacije o pecanju.Tu se podrazumijevaju najbolji mamci,nacin pecanja i naravno pribor koji vam je potreban.